Po opisu od strane jednog hroničara bio je Petar visok i lep čovek, sa tankim dugim brkovima, pritom odlučnog nastupa i odvažnog držanja. Navodno je samo Tekelija a sa njim i njegov ađutant kapetan Petar Manojlović, imao pravo od oficira u ruskoj vojsci da "nosi nausnice" (brkove).[1] Carica Katarina II je 1788. godine primetila da on vrlo liči na cara Petra Velikog, pa je tada u gradu Hersonu naredila da ga portretišu. Gotov portret je odnela u Petersburg, u svoju carsku galeriju Ermitaž.[2]
Učestvuje u austrijskoj vojsci u Ratu za austrijsko nasleđe (1741—1748), a zatim je dobio čin kapetana. Zamenio je iako vrlo mlad svog bolesnog oca, kao komadant kapetanije. Po povratka iz rata 1748. godine u Aradu se posvađao sa ocem (jer mu nije hteo prepustiti četu) i dom porodični je tada napustio. Prešao je u rusko podanstvo gde je napravio izuzetnu karijeru, krenuvši od kapetanskog čina. Poveo je sa sobom tada dečaka, polubrata Lazara Tekeliju, koji se uz njega pokazao dobrim ruskim oficirom.[3] Lazar je bio 1773. godine ranjen u ratu sa Turcima u Vlaškoj i iskoristio je dopust, da poseti zavičaj i poseti svoje u Aradu. Podpukovnik Lazar je kasnije oslepeo od tog ranjavanja i živeo je na svom posedu u selu Aleksandrovki, gde je i sahranjen 1813. godine. Tamošnju Voznesensku crkvu gradile su Tekelije i Juzbaša.[2]
U borbi sa pruskim dragonima, jedan neprijatelj je Petru rascepio sabljom glavu sredinom lobanje do iznad obrva. Lekari su mu gvozdenim obručem stegli glavu, a on se junački držao dok strašna rana nije zarasla. Za uspešno komandovanje u Sedmogodišnjem ratu (1756—1763) u bici kod Kolina i u Rusko-turskom ratu (1768—1774) pri zauzimanju Braile i opsadi tvrđave Brenderi, dobio je 1770. godine komandu nad Novom Srbijom i čin general majora.
U austrijsko-turskom ratu je sa svojim Srbima husarima, u boju pod gradom Brenderom hrabrost i uspeh pokazao. Carica Katarina II mu je tada Orden Sv. Đorđa sa krstom dala. A za ratne zasluge kod Braile, dobio je Orden Sv. Ane I klase.
Kao general lajtant (od 1774)[4] Petar Tekelija je 4. jula 1775. godine veštim vojničkim manevrom (bez prolivene krvi) uništio tabor zaporoških kozaka Sič.[5] Pohapsio je njihove starešine na čelu sa Kočom i poslao ih u Petersburg. U njegovom korpusu bliski saradnik je tada bio Srbin, pukovnik Maksim Čorba. Za taj uspeh dobio je od carice Katarine II veliko imanje Prebitovka u Vitebskoj guberniji, sa još 25 malih sela.[6] Iskoristio je naklonost ruske carice da 1775. godine izmoli izbavljenje generala Jovana Horvata iz progonstva u Vologdi.[7] Tekeliji je pripao Orden Aleksandra Nevskog sa zvezdom.
U Rusko-turskom ratu (1787—1791) istakao se kao komandant trupa (84.000 ljudi) na frontu od Crnog do Kaspijskog mora koje su potukle Turke. Dobio je 22. septembra 1786. godine čin generala kavaljerije ili generala šefa.
Odlikovan je najvišim ruskim odlikovanjima, pored navedenih i ordena Svetog Vladimira. Nakon teške povrede nastale padom sa konja (1788), Tekelija je počeo slabiti. Do 1790. godine uspešno je obavio ratnu misiju u Aziji, protiv Turaka i kavkaskih Tatara. Zatražio je penzionisanje i trajno se vratio u Novu Srbiju.
Petar Tekelija
Zitieren
Zitat von Legija
:
